Glavni savremeni predstavnik i popularizator zena u zapadnoj filozofiji 20. veka bio je profesor D. T. Suzuki iz Kjota, čiji je rad doveo do živog zanimanja koje je ishodilo mnogim važnim proučavanjima.
Većina onih koji se bave zenom smatraju ga jednostavno načinom meditacije, a neki i religijom, filozofijom, načinom života ili umjetnošću. U drugoj polovini twenty. vijeka Zen je postao svjetski fenomen s centrima u mnogim zemljama.
Zen je nemoguće razumjeti bez poznavanja osnova budističkog učenja. Za budizam, ovaj je svijet iluzija predstavljen Marom, božanstvom neobične ljepote i privlačnosti, koje ima moć zaslijepiti čovjeka svojim sjajem, ali taj sjaj i ljepota nisu stvarni, već su dio svijeta iluzije. Mara je sinonim naše vlastite vizije stvarnosti koja je više rezultat naših želja i htijenja, onog kako bismo mi htjeli da jest, nego onog što stvarno jest.
Pošto smo ovako definisali svesno i nesvesno, šta znače pojmovi osvešćivanje nesvesnog, derepresija?
Sve ove religije traže jedinstvo — ali ne regresivno jedinstvo koje se postiže vraćanjem na preindiviclualnu, presvesnu rajsku harmoniju, već jedinstvo na novoj razini: ono jedinstvo koje se može postići tek pošto čovek iskusi svoju odvojenost, pošto prođe kroz stupanj otuđenosti od sebe samog i od sveta i rodi se u potpunosti. Ovo novo jedinstvo ima kao premisu punu razvijenost čovekovog razuma, koja dovodi do stupnja na kojem razum više ne odvaja čoveka od neposrednog, intuitivnog poimanja stvarnosti. Postoje mnogi simboli ovog cilja koji je u budućnosti, a ne u Professionalšlosti: Tao Nirvana, Prosvetljenje, Dobro, lavatory.
Uprkos antisholasticizmu zena, na njega je uticao veći broj sutri: tradicija tvrdi da je Bodidarma svojim učenicima dao Lankavatara sutru, da su prađnjaparamite često bile korišćene, a da se »Vimalaktrtijevo ćutanje« iz sutre koja nosi njegovo ime zove »čisti zen«.[2]
Kako i samo ime kaže usmjeren je prvenstveno na meditacijsku praksu i u starija su vremena predstavljao je opoziciju isključivo intelektuano/filozofski orijentiranom budizmu.
Ovi različiti ciljevi i načini njihovog ostvarivanja nisu primarno različiti sistemi more info mišljenja. Oni su različiti vidovi bivstvovanja, različiti odgovori što ih totalni čovek daje na pitanje koje mu postavlja život. To su isti oni odgovori dati u raznim religioznim sistemima koji sačinjavaju istoriju religije. Od primitivnog kanibalizma do zen-budizma, ljudski rod je dao svega nekoliko odgovora na pitanje postojanja, a svaki čovek svojim životom pruža jedan od ovih odgovora, mada obično nije svestan šta je odgovorio. U našoj zapadnoj kulturi skoro svako misli da daje odgovor hrišćanske, ili jevrejske religije ili prosvećenog ateizma, no kad bismo mogli rendgenski da snimimo sve ljude, našli bismo izvestan broj pristalica kanibalizma, izvestan broj pristalica obožavanja totema, toliko i toliko poklonika raznovrsnih idola i svega nekolicinu hrišćana, Jevreja, budista, taoista.
” Nemamo reči za ovaj preobražaj. Mogli bismo reći: reverzija potisnutosti ili, konkretnije — buđenje; ja predlažem termin derepresija.
Jezik kao celina sadrži jedan životni stav, on je zaleđen izraz određenog načina iskustvenog doživljavanja života.
Ukoliko izvesna osoba živi u kulturi u kojoj se ne sumnja u ispravnost aristotelovske logike, njoj je neobično teško, ako ne i nemoguće, da bude svesna iskustava koja protivreče aristotelovskoj logici, te su, sa stanovišta kulture kojoj ta osoba pripada, besmislena. Dobar primer je Frojdov pojam ambivalentnosti, po kome se istovremeno može osećati i ljubav i mržnja prema istoj ličnosti.
Nakon toga, vođen sam na turneju tri godine, posećujući sve budističke Darma centre koje je osnovao lama Ješe širom sveta.
Čovek se može upinjati da ovo regresivno jedinstvo ostvari na nekoliko razina koje su, istovremeno, različite razine patologije i iracionalnosti. Može ga spopasti strasna želja da se vrati u matericu, zemlju, smrt. Ako je ova želja neobuzdana i sve proždire, ishod je samoubistvo ili ludilo. Manje opasan i u manjoj meri patološki vid regresivnog traganja za jedinstvom jeste vezanost za majčinu dojku ili ruku, ili očevu zapovest. Razlike između ovih različitih težnji označavaju razliku među raznim vrstama ličnosti. Onaj što ostaje na majčinoj dojci je večno zavisno odojče koje je blaženo kad ga vole, brinu se za nj, štite ga i dive mu se, a ispunjava ga nepodnošljiva nelagodnost kad mu zapreti odvajanje od majke koja ga neizmerno voli.
Potpuno ostvarenje treće plemenite istine otvara put ka Nibbani (sanskrit: nirvana), transcendentnoj slobodi koja predstavlja konačni cilj čitavog Budinog učenja.